УПОРЕДНА АНАЛИЗА ПРИПРЕМЕ И ОСПОСОБЉЕНОСТИ НАСТАВНИКА ОСНОВНИХ ШКОЛА У СРБИЈИ И БУГАРСКОЈ
Резиме: У раду се компаративно анализирају системи припреме наставника разредне наставе у Србији и Бугарској. Наводе се главне карактеристике и разлике, које проистичу из националних и историјских особина у моделу образовања наставника. Исто тако, анализирају се неки трендови у промени модела за припрему и способљавање, у вези за изазовима данашњице и информационог друштва.
Кључне речи: наставник, факултет, стручно усавршавање, стандард, правилник, уредба.
COMPARATIVE ANALYSIS OF THE TRAINING AND QUALIFICATION OF PRIMARY TEACHERS IN SERBIA AND BULGARIA
Abstract: The report makes a comparative analysis of the system of initial training teacher for primary classes in Serbia and Bulgaria
Увод
Србија и Бугарска су две државе са приближно истим бројем становника и високо развијеним школским системом. Према статистичким подацима из 2011. године у Србији живи око 7,1 милиона, а у Бугарској близу 7,3 милиона становника. У Србији на 17 универзитета студира око 220.000, а у Бугарској на 51 универзитета више од 256.000 студената. Проценат високообразованих у Србији износи око шест одсто, а у Бугарској број факултетски образованих је 23,2 одсто. У Бугарској студира око 10.000 странаца, међу којима и око 300 из Србије. Нажалост, због негативног природног прираштаја у обе земље из године у годину се смањује број ученика/студената. Школске 2012/13 године у први разред основне школе у Србији је уписано око 73.000 ученика, а у Бугарској још мање – близу 63.000. И поред великог броја високошколских установа на престижној Шангајској листи не налази се ниједан универзитет из Србије и Бугарске.
Високо образовање и у Србији и у Бугарској регулисано је посебним законским прописима, а сви предмети и обим студија изражавају се бројем EСПБ бодова, при чему 60 EСПБ бодова одговара просечном укупном ангажовању студента у обиму 40-часовне радне седмице током једне академске године. То значи да се на основним академским студијама може обезбедити од 180 до 240 EСПБ бодова у зависности од тога да ли трају три или четири године. На основним струковним студијама у Србији, односно на колеџима у Бугарској за три године студирања стиче се 180 EСПБ бодова. Дипломске академске студије – мастер у Србији, односно магистар у Бугарској доносе 60 или 120 EСПБ бодова у зависности од тога колико је предходно остварен обим студија. Специјалистичке струковне и академске страју по годину дана и доносе по 60 EСПБ бодова. Докторске студије У Србији трају три, а у Бугарској и до четири године.
И у једној и другој држави високошколску установу може основати држава, правно и физичко лице. Дозволу за рад издаје надлежно министарство просвете, односно образовања. За обављање делатности од изузетне важности су национални савети за високо образовање и комисије за акредитацију и проверу квалитета.
На нивоу академске заједнице у Србији и Бугарској постоје разна тела попут студентских конференција универзитета и академских струковних студија, као и конференција универзитета и конференција академских струковних студија.
У Србији и Бугарској не постоје приватне високошколске установе за школовање наставника разредне наставе.
Школовање наставника разредне наставе у Србији
У Србији постоји неколико факултета на којима се припремају наставници разредне наставе. Образовање има дугу традицију, а почетак за организовано школовање учитеља везује се за 1870. годину када је усвојен први Закон о уређењу учитељске школе.
Од отварања прве учитељске школе у Кнежевини Србији, у Крагујевцу 1871. године па до данас изграђено је на десетине школа за образовање наставника разредне наставе. Ове образовне институције су, као и уосталом читав систем „преживеле“ разне трансформације од учитељских школа, преко виших педагошких школа и педагошких академија до учитељских, односно педагошких факултета. Закон о учитељским факултетима усвојен је 1993. године.
Учитељски, односно педагошки факултети данас постоје у саставу пет универзитета. У оквиру Београдског универзитета ради Учитељски факултет у Београду са своја два одељења у Вршцу и Новом Пазару. Учитељски факултет у Врању, који поседује истурено одељење у Неготину ради у саставу Нишког универзитета, док су у саставу Универзитета у Крагујевцу – Учитељски факулет у Ужицу и Педагошки факулет у Јагодини. При Новосадском универзитету су Педагошки факултет у Сомбору и Учитељски факултет у Суботици. У Суботици се настава одвија на мађарском језику. Универзитет у Приштини, такође има свој Учитељски факултет у Призрену – Лепосавићу.
Законом о основама система образовања и васпитања прописане су мере за унапређење квалитета наставе, а у дефинисању циљева и изхода нагласак је стављен на опште компетенције и развој специфичних знања и вештина за живот у савременом друштву. [1]
Станард је детаљно описан у Стандардима компетенција за професију наставника и њиховог професионалног развоја. Наставничке компетенције односе се на наставну област, предмет и методику наставе; поучавању и учењу; подршци развоју личности ученика и комуникацију и сарадњу. [11]
У оквиру стандарда од наставника се тражи да: познаје систем образовања и васпитања, стратешка документа и релевантна међународна документа; познаје и примењује законску регулативу у образовању; разуме социјални контекст образовања и школе и активно доприноси мултикултуралном и инклузивном приступу у образовању; подстиче одржив развоју и здраве стилове живота; изражава се усмено и писмено у складу са правилима српског језика и језика на којем изводи наставу; примењује информационо-комуникационе технологије; усклађује своју праксу са иновацијама у образовању и васпитању; своју професионалну делатност анализира, процењује, мења и усавршава користећи и инфрмације које добија самовредновањем и екстерним вредновањем; поштује универзалне људске и националне вредности и подстиче ученике да их усвоје; личним примером делује на формирање система вредности и развој позитивних особина ученика; разуме значај целоживотног учења, континуирано се професионално усавршва, иновира и унапређује свој рад и, служи се бар једним светским језиком. [11]
Крупне технолошке промене у постиндустријском периоду (у оквиру поједине технолошке револуције постоји читав низ мањих револуција које битно утичу на промене у друштву) које се огледају у појави нових технологија, порасту значаја знања и информација, претруктурисању привреде, промени у предметима рада, као и у променама у радној снази подразумевају укључивање обавезних и изборних предмета из области информатике и информационих технологија. Тако например, будући наставници на Учитељском факултету Универзитета у Крагујевцу, који се налази у Ужицу изучавају као обавезне предмете - Рачунаре и Образовне технологије, и као изборне - Реторику, Филмску и телевизијску културу, Масовне комуникације. [9]
На Учитељском факултету Универзитета у Приштини, који се налази у Лепосавићу будући професори разредне наставе као обавезни предмет слушају – Информатику у образовању и Образовне технологије, а као изборне Педагошку информатику, Филмску и ТВ култтуру, Визуелну уметност, Информационе технологије, Сценску уметност, Реторику. [10]
Школовање наставника разредне наставе у Бугарској
У Бугарској припрема наставника разредне наставе има дугу традицију. Почетак се веже за 80-те године XIX века, када су се појавили први радови са дидактичким смерницама за обуку учитеље, да би брзо почело и институционализовано образовање у вишим разредима гимназија и на Високим педагошким курсевима (прерасли касније у Софијски универзитет) и на институтима за обуку наставника.
Потребе за образовањем наставника на почетку XXI века, проузроковане дешавањима у друштву – информациони бум, приоритетити бугарске школе у духу придруживања европском образовном простору и промене вредносног система бугарског грађанина добијају нове димензије. У одговор на повећане захтеве у припреми за учитељску професију паралелно са традиционалним користе се и иновативни елементи уз коришћење информационих технологија у образовању.
У Бугарској се наставници разредне наставе припремају на педагошким колеџима, на специјализованим факултетима и филијалама универзитета.
Школовање на педагошким колеџима, односно високим школама струковних студија за образовање педагошких кадрова траје три године и студент када заврши добија звање „професионални бачелор“. Универзитети припремају бачелоре и магистре. Бачелорски програми за школовање наставника разредне наставе трају четири године и разликује се од универзитета до универзитета, имајући у виду њихову аутономију. Велика је разноликост и у односу на магистарске програме.
Све педагошке квалификације за које се припремају будући учитељи акредитовани су од стране Националне агенције за оцењивање и акредитацију у оквиру програмске и институционалне акредитације. У Бугарској тренутно не постоји стандард за припрему наставника разредне наставе. Шта ће садржати наставни план за сваки предмет одлучује предметни наставник. У пракси не може да се гарантује релевантност у припреми будућих наставника, будући да професoри који предају на универзитетима и факултетима имају дискреционо право да одреде количину и квалитет рада у складу са својим склоностима и могућностима.
Неколико универзитета имају своје колеџе за школовање учитеља:
- Универзитет у Шумену поседује колеџ у граду Добричу. На колеџу постоје два одсека: Разредна настава са страним језиком и Разредна настава и информационе технологије;
- Универзитет у Великом Трнову на свом колеџу у граду Плевену образује кадрове на одсеку за разредну наставу;
- Пловдивски универзитет на колеџу у Пазарџику кадрове на одсеку за разредну наставу.
На универзитетима учитељски кадрови образују се на специјализованим факултетитима:
- Универзитет у Софији – Факултет за школску и предшколску педагогију са два одсека – за предшколску и разредну наставу и за разредну наставу са страним језиком;
- Југозападни универзитет у Благоевграду – Педагошки факултет образује кадрове за предшколску и разредну наставу и за разредну наставу са страним језиком;
- Тракијски универзитет у Старој Загори – Педагошки факултет са два одсека: предшколска и школска разредна настава и разредна настава и страни језик (енглески, руски, француски);
- Пловдивски универзитет – Педагошки факулет - предшколска и школска разредна настава и разредна настава и страни језик;
- Русенски универзитет „Ангел Канчев“ на Факултету за природне науке и образовање наставници разредне наставе припремају се на одсецима за разредну наставу и страни језик, и предшколску и разредну наставу;
- Универзитет „Проф. д-р Асен Златаров” в граду Бургасу не поседује посебан педагошки факултет, али у оквиру Факултета за друштвене науке поседује катедру „Педагогија и психологија” која образује студенте за предшколску и школску разредну настави и разредну наставу и страни језик.
- Шуменски универзитет – Педагошки факултет – предшколска и разредна настава разредна настава и разредна настава са страним језиком (енглески).
Бугарски универзитети наставнике разредне наставе припремају и у оквиру посебних филијала, стационираних у одређеним градовима:
- У филијали Великотрновског универзитета у граду Враца образују се кадрови из области предшколске и разредне наставе;
- У филијали Пловдивског универзитета у Смољану реализује се предшколска и разредна настава а у
- другој филијали Пловдивског универзитета у Крџалима – разредна настава и страни језик.
Филијале и колеџи користе материјалну базу виших педагошких института, који су до 1984. године школовали кадрове за учитеље разредне наставе. Исте године на унвиерзитетима је формиран и већи део педагошких факултета.
Основни оквир почетне припреме будућих учитеља је Уредба о државним условима за јединствено стицање квалификације високог образовања „учитељ”, која је усвојена 1995. године. У Члану 5. истиче се, да „образовање садржи јединствени образовни минимум за теоријску и практичну припрему”, а наредни Члан 6. прецизира да се „теоријска припрема остварује путем обавезних, обавезних изборних и слободно изборних наставних предмета”. У Ћлану 7. (1) наведени су обавезни изборни предмети и минимални број часова: 1. Педагогија (Теорија о васпитању и дидактика) – 60 наставних часова; 2. Психологија (општа, за одрасле и педагошка) - 60 наставних часова; 3. Аудио-визуелне и информационе технологије у образовању - 60 наставних часова; Методика обуке – 120 наставних часова. У члану 8. наведени су обавезни изборни предмети са минималним бројем од 20 часова за сваки предмет посебно. Они су подељени у две групе: 1. Прва група –школска хигијена и здравствено васпитање; психологија говора; педагошка дијагностика; проблеми девијантног понашања и психотерапутске методе; 2. Друга група – школско законодавство, администрација и економија образовања; педагошка социологија; педагошка етика; школска и професионална оријентација; педагошка реторика; религија и васпитање. Студенти обавезно бирају по један предмет из обе групе. [3]
Анализа наставних планова одсека на којима се образују будући наставници разредне наставе може се условно поделити у три циклуса:
- Фундаментална припрема, која обухвата Филозофију, Савремени бугарски језик, Књижевност, Фонетику и лексикологију, Морфологију и синтаксу, Математику, Историју Бугарске, Познавање језика, Основе природних наука и др;
- Основна знања из области психолошко-педагошких предмета: Историја педагогије и бугарско образовање, Теорија васпитања, Дидактика, Прешколска педагогија, Општа психологија, Психологија одраслих, Компаративно образовање, Педагошко комуницирање, Педагошка психологија, Аудио-визуалне и информационе технологије у образовању и др.
- Специјална методолошка припрема остарује се путем изучавања посебних метода за утврђивање конкретног педагошког прилаза.
У целини припрема будућих учитеља у методолошком делу је веома обимна и разнолика у погледу назива наставних предмета, али садржајно тематске области се подударају.
Студенти на одсеку за предшколску и разредну наставу изучавају 14-15 различитих метода – 7-8 за рад у вртићима и седам за рад у основној школи. Студенти са одсека разредна настава и страни језик изучавају осам методика. Заједнички за оба одсека су: Методика наставе бугарског језика и књижевности у I-IV разреду; Методика наставе математике у I-IV разреду; Методика наставе природе и друштва; Методика наставе технике и технологија; Методика физичког васпитања и спорта; Теорија и методика ликовне уметности; Теорија и методика музичког васпитања. За разредну наставу и страни језик додаје се и Методика обуке из страног језика. За рад у вртићу на одсеку прешколска и разредна настава изучавају се: Педагошке теорије и технологије за игре интеракција; Педагошке теорије и технологије за овладавање физичког васпитања; Педагошке теорије и технологије за овладавање ликовне уметности; Педагошке теорије и технологије за овладавање конструктивно-техничких и домаћинских активности у вртићу; Педагошке теорије и технологије за овладавање матерњег језика; Педагошке теорије и технологије за овладавање музичких активности; Педагошке теорије и технологије за овладавање математичких активности; Педагошке теорије и технологије за очување животне стварности.
Базична педагошка припрема реализује се током прве две године, а методике започињу да се изучавају на трећој години и рад је сконцентрисан у последња четири семестра образовања, када студенти могу да прате извођење наставе и сами учествују у извођењу у седмом, а посебно у осмом семетру током преддипломске педагошке праксе.
Опште карактеристике и различитости у припреми наставника разредне наставе у Србији и Бугарској
Опште карактеристике:
1. У обе државе наставници разредне наставе припремају се у систему високог образовања. У Србији на учитељским (са изузетком Педагошки факулет у Јагодини), а у Бугарској на педагошким високошколским институцијама,
2. Школовање траје три или четири године.
3. Студенти добијају образовно-квалификациони степен „бачелор“.
4. Наставни планови садржајно покривају исте области.
5. За извођење наставе неоходни су наставници са изборним звањима.
6. Програми су акредитовани.
Разлике:
1. У Бугарској постоје колеџи, који дају степен „професионални бачелор“, а у Србији -
не постоје.
2. Нормативни оквир за припрему наставника разредне наставе у Србији је Стандард
за учитеље, који садржајно уређује компетентности, а у Бугарској постоје две уредбе – Уредба о јединственим државним захтевима за стицање високог образовања са професионалном квалификацијом „учитељ“ и Уредба о јединственим државним захтевима за стицање професионалне квалификације „учитељ“ (за лица са високим образовањем).
3.Стандарди компетенција за професију наставника и њиховог професионалног развоја у Србији су разрађени и усвојени током 2011, године и су од значаја за актуелне изазове наставника, док су уредбе у Бугарској из 1995. и 1997. године и већ су технолошки застареле.
4. У Стандарду су назначени области компетентости, а бугарској Уредби су набројани наставни предмети и број часова.
5. Професионална пракса за бугарске студенте предвиђена је у последњим семестрима, док је за српске студенте она актуелна за цело време трајања студија.
6. Укупан број часова за професионалну праксу је већи код српских у односу на студенте у Бугарској.
7. На свим учитељским, односно на педагошким факултетима у Јагодини и Сомбору свршени у учитељи добијају звање професор разредне наставе – бачелор, а у Бугарској у зависности од високошколске институције. На колеџима звање наставник разредне наставе – професионални бачелор, а на факултетима бачелор предшколске и разредне наставе и бачелор разредне наставе са страним језиком (енглески, француски или руски).
Стручно усавршавање наставнике разредне наставе у Србији
Стручно усавршавање наставника у Србији од 2004. године регулисано је посебним Правилником о стручном усавршавању и стицању знања наставника, васпитача и стручних сарадника. Документом су уређени програми и начин организовања сталног стручног усавршавања, услови, орган који одлучује о стицању звања и поступак напредовања, стицање звања у току усавршавања наставника, васпитача и стручних сарадника и образац уверења о савладаном програму.
Под сталним стручним усавршавањем наставника, васпитача и стручних сарадника подразумева се праћење, усвајање и примена савремених достигнућа у науци и пракси ради остваривања циљева и задатака образовања и васпитања и унапређивања образовно-васпитне праксе. [5]
Према Правилнику стално стручно усавршавање наставника, васпитача и стручних сарадника усмерено је на:
1) оспособљавање за већу самосталност у планирању и извођењу образовно-васпитног, васпитног рада, неге и стручног рада;
2) стицање и иновирање стручних знања којa су у функцији сталног професионалног развоја у току рада;
3) развијање и усавршавање у областима:
(1) организације и извођења образовно-васпитног рада,
(2) праћења развоја и постигнућа детета и ученика,
(3) сарадње у педагошкој комуникацији;
4) уважавање личних својстава и потреба детета и ученика у зависности од узраста;
5) развијање способности и вештина за учешће у тимском раду и за успешну комуникацију; развијање и неговање атмосфере разумевања и уважавања;
6) развијање спремности и оспособљености за стални процес самовредновања, праћења и унапређивања сопствене праксе;
7) оспособљавање за праћење и примену нових образовних технологија. [5]
У Члану 10. децидно је наглашено да је наставник, васпитач и стручни сарадник дужан да у току пет година похађа најмање 100 часова програма - најмање 60 часова са листе обавезних програма и до 40 часова са листе изборних програма.
У току стручног усавршавања наставник, васпитач и стручни сарадник може да стекне звање: педагошки саветник, ментор, инструктор и виши педагошки саветник под условима и по поступку, који су утврђени правилником. У правилнику је наведено да су услови за стицање знања одређени број година радног искуства у обављању образовно-васпитног рада у установи, подстицање надпросечног степена остварености образовно-васпитних циљеца у односу на почетно стање и услове рада, иницирање и учествовање и подзање квалитета педагошке праксе, познавање страних језика и поседовање основе информатичке писмености. Под познавањем основне информатичке писмености подразумева се познавање функција основних компоненти персоналног рачунара и периферних уређаја; разумевање основних функција оперативног система и корисничких програма; употребу једног од програма за обраду текста и доказује се у свакодневном раду у установи.
Стручно усавршавање наставника разредне наставе у Бугарској
Стручно усавршавање (квалификација) наставника разредне наставе у Бугарској од 1997. године регулисана је посебном Уредбом бр. 5 о условима стручног усавршавања педагошких кадрова у систему народне просвете и начина стицања професионално-квалификационих звања. Према Члану 2. „стручно усавршавање је фаза у непрестаној припреми, у којој преко различитих форми након завршетка школовања помаже се вредносна професионална реализација педагошких кадрова”. [2]
Према Члану 8. (1) основне организационе форме стручног усавршавања су:
1. комплетан курс – трајање најмање три седмице са наставним програмом, који обухвата актуелну проблематику у складу са функцијама које заузимају педагошки кадрови;
2. тематски курс – трајање до две седмице са наставним програмом, који обухвата теоретску и практичну примену за конкретан професионално-педагошки проблем;
3. инструкторски курс – трајање до недељу дана са наставним програмом, који обухвата припрему за нови наставни садржај , специфичне професионалне функције и др;
4. професионално-педагошка специјализација;
5. специјализација за конретну научну област;
6. тренинг за усвајање и усавршавање професионално-педагошких вештина;
7. семинари, саветовања, конференције и др. [2]
Повећање наставничке квалификације остварује се на три нивоа: школско, регионално и национално. На регионалном нивоу инспектори помажу у организовању форми за квалификације наставника.
Стручно усавршавање за стицање професионално-квалификационих степена реализује се на три департмана за стручно усавршавање наставника у саставу Софијског [7], Шуменског [8] и Тракијског универзитеа [6].
У пракси различите врсте и форме стручног усавршавања (укључујући и међународне пројекте и програме, реализовани од стране невладиних организација и других недржавних институција) не доприносе професионалном напредовању.
На основу анализе SWOT методом као предности државног система за стручно усавршавање наставника у Бугарској можемо навести:
- нормативно уређене процедуре за стручно усавршавање и процеса за стицање звања;
- право на избор форме за стручно усавршавање;
- стицање професионално-квалификационог знања на локалном нивоу или у близини места становања;
- коришћење савремених форми, метода и технологија у обуци;
- усаглашеност тема са наставним материјалом и актуелним проблемима;
- реализација форми стручног усавршавања и процедура оцењивања од стране стручњака;
- динамика, актуелност и флексибилност програма обуке;
- годишња идентификација потреба;
- одрживост резултата програма обуке и развијање знања и вештине у пракси.
Као лошу страну система можемо да наведемо:
- наставници сами плаћају трошкове;
- неусаглашеност са светским трендовима и захтевима европског образовног законодавства о флескибилности перманентног образовања и признавање стручнго усавршавања;
- предуго трајање процедура за добијање звања;
- мала разлика у плаћању звања;
- немогућност да се обухвате сви наставници разредне наставе;
- неке противуречности у нормативној уредби о наставку образовања након дипломирања;
- непостојање могућности за задовољење личних интереса.
Сагласни смо са Р. Пејчевом-Форсајт, која тврди да је „значајан број слабости и њихових последица концентрисано око недостатка стандарда за стручно усавршвање наставнике и професионално разрађеним критеријумима о профилима педагошких кадрова на свим нивоима " [4, 111].
Не можемо и да заобиђемо чињеницу да се последњих година у Бугарској увећава број приватних институција – невладиних организација, центрова, бизнис-организација, колеџа и др., који нуде стручно усавршавање за наставницике разредне наставе. Теме и технологије рада често су актрактивне, али стечене квалификације и сертификати не могу се употребити за стицање већег звања, будући да је то ексклузивно право три департмана за стручно усавршвање наставника.
Заједничке карактеристике и разлике стручног усавршавања наставника разредне наставе у Србији и Бугарској
Заједничке карактеристике:
1. У обе земље постоји државна регулатива о стручном усавршавању наставника у оквиру које се реализује и усавршвање наставника разредне наставе.
2. У обе земље постоје уредбе о стручном усавршавању наставника, у којима је описан начин сертификовања стечене квалификације.
3. Већа стручна оспособљеност доприноси повећању зараде наставника (иако су износи у Бугарској мали).
4. Паралелно са државним постоји велики број приватних институција и организација које помажу стручном усавршавању наставника.
5. Интернет портали за образовање нуде онлајн обуку и дидактичке материјале, побољшавају рад наставника и на тај начин их укључују у перманентно образовање. Стечена искуства се не сертификују, али наставници стечене вештине користе за побољшање квалитета наставе.
6. Иако су мултимедије од изузетне важности за образовање у XXI веку није познато да
је нека високошколска институција која се бави иновативним технологијама у образовању организовала стручно оспособљвање наставника разредне наставе, како у Србији тако и у Бугарској. Такви курсеви намењени су пре свега наставницима информатике и рачунарства.
Разлике:
1. Правилник о стручном усавршавању у Србији усвојен је 2011. године, а у Бугарској 1997. и није мењан од 1999. године.
2. У српском Правилнику активности стручног усаршвања описани су веома детаљно и прецизно, док су у бугарском само маркирани укупни параметри.
3. Наставници у Бугарској сами сносе трошкове стручног усавршавања, а у Србији
школе компензују део трошкова.
4. У буџетима бугарских школа предвиђена су средства за стручно усавршавање наставника и према општем колективном споразуму ради се о делу средстава за плате, али их школе због хроничке безпарице користе за друге активности. У Србији држава финансира плате просветним радницима, а школе материјалне трошкове добијају од локалне самоуправе.
ЛИТЕРАТУРА
1. Закон о основама система образовања и васпитања (Закон је објављен у "Службеном гласнику РС" бр. 62/2003 и 64/2003), а ступио је на снагу 25.05.2003. године, а Закон о изменама и допунама Закона о основама система образовања и васпитања је објављен у "Службеном гласнику РС", бр. 58/04 и 62/04 од 28. маја 2004. године, а ступио на снагу 5. јуна 2004. године)
2. Наредба № 5 за условията за повишаване квалификацията на педагогическите кадри в системата на народната просвета и реда за придобиване на професионално-квалификационни степени. Държавен вестник, 6/1997 г., попр., 8/1997 г., доп., 73/1997 г., изм. и доп., 101/1999.
3. Наредба за единните държавни изисквания за придобиване на висше образование с професионална квалификация "учител" Приета с ПМС 12 от 1995г., обн., ДВ, бр. 9 от 27.01.1995г., доп., бр. 50 от 1.06.1995г.
4. Пейчева-Форсайт, Р. Квалификация и кариерно развитие на учителите в България – състояние и проблеми и перспективи. Годишник на СУ, Факултет по педагогика, Книга Педагогика, том 102, София, 2009
5. Правилник о сталном стручном усавршавању и стицању звања наставника, васпитача и стручних сарадника ("Службен гласник РС ", бр. 13/2012 и 31/2012)
6. Сайт на Департамента за информация и повишаване на квалификацията на учителите – Стара Загора http://dipku-sz.net/
8. Сайт на Департамента за информация, квалификация и продължаващо образование – Варна http://www.ittd.acad.bg/
9. Сајт Учитељског факултета у Ужицу http://www.ucfu.kg.ac.rs
11. Стандарди компетенција за професију наставника и њиховог професионалног развоја. Завод за унапређивање образовања и васпитања, Београд, 2011 http://www.zuov.gov.rs/attachments/132_standardi-nastavnika_cir.pdf
Няма коментари:
Публикуване на коментар